Појам физичког времена

У неквантној физици (која обухвата и теорију релативности) време је параметар динамике физичких система који се мери у одабраном референтном систему. Сваки тренутак времена, неко \(t\), тиче се свих физичких система посматраних из датог система референције. Стога се, заједно са просторм, време сматра темељним (фундаменталним) физичким појмом (физичком категоријом).

У квантној механици времену се понекад приступа као квантном оператору, не као параметру. У тим оквирима тренутак \(t\) је „својствена вредност“ оператора времена.

У нашем приступу време није опсервабла, већ класични стохастички параметар (унитарне квантне динамике) који није добро дефинисан у општем случају. Али, када је довољно добро дефинисано, физичко време представља појавну („емергентну“) особину, то јест, последицу квантне унитарне динамике – баш као што је температура тела последица кретања честица које изграђују тело. Дакле, у овој новој теорији, ни простор, ни време, више нису фундаментални физички појмови. Полазни научни рад

1. H. Kitada, Nuovo Cimento B 109 (1994) 281.
проширен је у математички строгом облику у
2. H. Kitada, J. Jeknic-Dugic, М. Arsenijevic, M. Dugic, Physics Letters A 380 (2016) 3970–3976.
Основе новог приступа („емергентном“) времену су успостављене у:
3. J. Jeknic-Dugic, M. Arsenijevic, M. Dugic, Proc. R. Soc. A 470 (2014)
4. J. Jeknic-Dugic, M. Arsenijevic, M. Dugic, Proc. R. Soc. A 472 (2016) 20160041
и детаљно представљене у:
5. М. Арсенијевић, „Динамика квантних подсистема и корелација у дводелним канонским структурама“, докторска дисертација, ПМФ Крагујевац, 2017. године.

На овој основи се сада одвијају истраживања у различитим смеровима од којих су неки представљени у темама за докторске студије.